Ko­tor u svo­joj ne­sa­vr­še­noj ur­ba­ni­stič­koj lo­gi­ci dje­lu­je ne­sva­ki­da­šnje. U to­me le­ži nje­go­va lje­po­ta i draž. Gle­da­ju­ći sa kop­na ili mo­ra do­la­zi­mo da za­ključ­ka da ta­kvog ve­li­čan­stve­nog gra­da ne­ma na ovom svi­je­tu. Mno­gi ve­li­ki pi­sci i pu­to­pi­sci za­dr­ža­va­li su se ili pro­la­zi­li kroz ovaj oča­ra­va­ju­ći grad. Od Ži­la Ver­na, Baj­ro­na, ar­he­o­lo­ga Džo­na Ar­tu­ra Vej­na do na­ših ve­li­ka­na – Alek­se Šan­ti­ća, Mi­lo­ša Cr­njan­skog, Iva An­dri­ća... Ni­ko od njih ni­je šte­dio ri­je­či da opi­še lje­po­te Bo­ke i Ko­to­ra.
Bo­ku ko­tor­sku su po­re­di­li sa Bos­fo­rom, Dar­da­ne­li­ma, švaj­car­skim je­ze­ri­ma, nor­ve­škim fjor­do­vi­ma. Je­dan nje­mač­ki pu­to­pi­sac je svo­je­vre­me­no na­pi­sao da je Bo­ka „ukra­la“ od sva­ko­ga po­ne­što, i za­to u njoj lje­po­te ima ta­ko mno­go. Baj­ron je, u odu­še­vlje­nju, za­pa­zio: „U tre­nut­ku na­stan­ka pla­ne­te, naj­ljep­še spa­ja­nje ze­mlje i mo­ra do­go­di­lo se na cr­no­gor­skoj oba­li. Bo­ka ko­tor­ska je za­i­sta ča­ro­li­ja pri­ro­de, kre­a­ci­ja su­prem­ne lje­po­te.
Ko­tor nam se uka­zu­je, ka­ko je to sli­ko­vi­to re­kao Mi­loš Cr­njan­ski, kao jed­na sta­rin­ska ka­me­na dvo­ra­na, va­roš nad ko­jom vi­si sti­je­nje, kao obla­ci. Nad ko­jom te­če, ma­gli se i ru­me­ni Lov­ćen, mje­sto ne­ba, no­ći i zo­re.
Ko­tor je imao svog an­tič­kog pre­tka – Akru­vi­u­ma Po­pi­dum, po­mi­njan u dje­li­ma Ti­ta Li­vi­ja, ko­ji se to­kom go­di­na pr­ve ere, iz­gle­da, ši­rio pre­ma ti­vat­skom za­li­vu, pre­ma plod­noj rav­ni­ci – žu­pi, ka­sni­je po­zna­toj po ime­nu Gr­balj.
Pr­va ur­ba­na gra­đe­vi­na, sa­ču­va­na u tra­go­vi­ma, za­sno­va­na je u vri­je­me Ju­sti­ni­ja­no­vih po­ho­da. U to vri­je­me je i sa­gra­đe­na tro­brod­na ba­zi­li­ka. Ko­tor kao da ne bro­ji go­di­ne. Op­či­nja­va svje­ži­nom, lje­po­tom svo­jih tr­go­va, pa­la­ta, uli­ca, i di­či se svo­jom po­mor­skom tra­di­ci­jom.
U Sta­ri grad Ko­tor ula­zi se kroz tro­je grad­skih vra­ta. Glav­na su Mor­ska vra­ta. Ime su do­bi­la po mo­ru ko­je je ne­ka­da do­pi­ra­lo do njih. Po­ti­ču iz 16. vi­je­ka, gra­đe­na u re­ne­san­sno-ba­rok­nom sti­lu. Iz­gra­đe­na su za vri­je­me mle­tač­kog pro­vi­du­ra Ber­nar­da Re­ni­je­ra. U to vri­je­me su bi­la sa­sta­ja­li­šte dva svi­je­ta, grad­skog i se­o­skog.
U pro­šlo­sti su se, obič­no, po­red grad­skih vra­ta is­kr­ca­va­li to­va­ri, pa su, po­red njih, bi­le krč­me, pre­no­ći­šta i skla­di­šta za ro­bu. I da­nas se ov­dje ku­pu­je i pro­da­je sve što je iz mo­ra i po­red mo­ra na­sta­lo. Ula­zi­mo u grad, ko­ji nas pod­sje­ća na sta­rin­sku skri­nju pu­nu fi­li­gran­skog na­ki­ta. U to­me je nje­go­va lje­po­ta i draž. Ime­na tr­go­va pri­po­vi­je­da­ju isto­ri­ju. Trg od oruž­ja, glav­ni grad­ski trg, no­si ime po mle­tač­kom skla­di­štu oruž­ja. Trg od bra­šna se po­no­si dvje­ma pa­la­ta­ma: Bu­ća i Pi­ma. Po­red njih su ne­ka­da bi­li ma­ga­ci­ni bra­šna. Ključ­ni je trg Sve­tog Tri­pu­na, sa ka­te­dra­lom, je­din­stve­nim spo­me­ni­kom gra­da i vjer­skim objek­tom. Ko je osmi­slio njen ar­hi­tek­ton­ski kon­cept, ko su bi­li gra­di­te­lji, osta­će taj­na, ali se mno­go to­ga mo­že sa­zna­ti na osno­vu ma­te­ri­jal­nih i pi­sa­nih iz­vo­ra.
Ko­tor­ske cr­kve, za­jed­no sa ka­te­dra­lom, či­ne du­hov­nu mre­žu hra­mo­va, svje­do­če o bo­gat­stvu ko­mu­ne, vi­so­kom ste­pe­nu nje­ne ur­ba­ni­za­ci­je. Pra­vo­slav­ne cr­kve Sv. Lu­ke i Sv. Ni­ko­le pli­je­ne svo­jom sta­si­to­šću i ne­u­mor­no­šću. Pr­va je sa­gra­đe­na kra­jem 12. vi­jek, a dru­ga po­čet­kom 20. vi­je­ka u du­hu isto­ri­ci­zma, na te­me­lji­ma sta­ri­je gra­đe­vi­ne, ko­ja je stra­da­la u po­ža­ru u 19. vi­je­ku. Udru­že­nje „Ko­tor­ska mor­na­ri­ca” po­seb­na je pri­ča, i nji­ho­vo ču­ve­no ko­lo. Po­sto­ji već 12 vje­ko­va. Pre­po­zna­tlji­va je po kra­snim odo­ra­ma, od­no­sno uni­for­ma­ma. Ko­lo se iz­vo­di na dan Sv. Tri­pu­na, tre­ćeg fe­bru­a­ra.
Neo­spor­no je da su Ko­tor i Bo­ku još za­vo­dlji­vi­jim uči­ni­li nji­ho­vi gra­đa­ni, od­va­žni po­mor­ci. Bli­sta­vog uma, čvr­stog ka­rak­te­ra, pre­fi­nje­nog uku­sa. Sve što su do­no­si­li sa ra­znih plo­vid­bi pred­sta­vlja­lo je nji­hov i pro­spe­ri­tet sa­mog Ko­to­ra. Ula­ga­li su i u se­be i u grad, što je do­kaz vi­so­ke ur­ba­ne svi­je­sti. Ta­ko su na­sta­le i pr­ve zbir­ke Po­mor­skog mu­ze­ja.
Pa­no­ra­ma Ko­to­ra se naj­bo­lje vi­di sa tvr­đa­ve Sv. Iva­na. Sta­ri grad opa­san je ve­li­čan­stve­nim be­de­mi­ma na isto­i­me­nom br­du. Na po­je­di­nim mje­sti­ma, zi­do­vi su de­be­li do 16 i vi­so­ki do 20 me­ta­ra. Ne­ka­da su ima­li is­klju­či­vo od­bram­be­nu funk­ci­ju, ču­va­ju­ći grad Ko­tor i si­gur­nost gra­đa­ni­ma. Po­gled je pra­vi pra­znik za oči, i je­dan od po­vla­šće­ni­jih u sva­či­jem ži­vo­tu. Na škr­tom sun­cu pre­si­je­va­ju se vi­so­ki kro­vo­vi i zvo­ni­ci ka­te­dra­le i cr­kve Sv. Ni­ko­la, Sv. Lu­ka, Sv. Mi­ha­i­lo, Sv. Ana, Sv. Ma­ri­ja Ko­le­ća­ta...V La­za­re­vić